|
PRIZNANJE OD TITA
Mada je njegova muzika sve više poprimala festivalske elemente i pretvarala se u standardan obrazac - koji nije imao mnogo zajedničkog sa poletnim, gotovo revolucionarno - šokantnim izborom materijala na početku karijere - Đorđe nije ništa gubio od svoje slave i ugleda.
U konfuznim vremenima – i emocije su konfuzne. U trenucima kad mu je najviše bilo potrebno ,stiglo je najdraže priznanje: 1972. Marjanovića je Tito odlikovao Ordenom rada sa srebrnim vencem. To nikako nije bilo slučajno . Za domaću estadu Đorđe je već do tad učinio više nego što je iko ikad uradio! Znali su to iz političkih sfera, naravno, i sam Tito kog je Marjanović upoznao još 1961. u Ljubičevu. Đorđe je bio drag gost na prijemima i svečanostima organizovanim u čast Predsednika: često je pred njim pevao u Karađorđevu, za vreme lovačkih seansi, u gradskoj Skupštini, a jednom je brodom - zajedno sa Titom putovao iz Beograda u Smederevo! Nije nikakva tajna da Jovanka Broz izuzetno cenila Đorđa: znala je mnoge njegove pesme, s pažnjom pratila njegovu karijeru, i na prijemima koristila priliku da koju reč podrške uputi Marjanoviću. Sedamdesetih godina, karijera Đorđa Marjanovića kretala se na tri koloseka: jedan je vodio put u SSSR-u, a drugi među domaće muzičke festivale, a treći je bio upućen solističkim koncertima u Domu sindikata. Beograđani i njegova najvernija publika, na dvanaest solističkih koncerata imali su šansu da Đorđa vide u autentinčnom poetsko-dramsko-glumačko-muzičkom elementu: Bilo je tu pesme, gimnastike, baleta, pravih suza, blještave garderobe, igre svetla i senki- nečega što je mirisalo samo na Đorđa i što je publika nepogrešivo prihvatala kao deo sebe, deo vizije jednom nogom uronjen u prošlost, a drugom u budućnost.
’’Sezone koje su prolazile nisu skresale Marjanovićev elan. I kao pedesetogodišnjak borio se kao mladić na koncertima po Rusiji, dokazujući da godine, ponekad, ne znače ništa sem čiste matematike. Kod kuće, i danas, fantastično sprema repertoar, komponuje piše. Nije se odvojio od estrade, bez koje - sam priznaje - nikako ne može, nije se izolovao od sveta, niti je trgično primio prirodan tok profesije: saznanje da više nije najbolji I najpopularniji, kako je osvojio sve što se moglo osvojiti, učinio ono što niko nije pre njega - za takmičenje te vrste nije zainetesovan. Bez ozira na okrutne zakone balkanske estade - giljotiniranje starijih od četrdeset godina nacionalni je specijalitet - mesto i ulogu Đorđa Marjanovića dosad niko nije uspeo da pomakne. Istina je, dolazile su velike zvezde I posle njega, bilo je tu I euforija, ludila, demonstracija, histerija, stizali su oni sa boljim glasom, moderniji drskiji, novokompovani I ortodoksni, muzički liberali I dogmati…Više nikad neće biti isto kao onda kada je vladao Đorđe. Zato I postoje ‘’stara I dobra vremena’’ da ne zaboravimo šta nam je čovek radio! |
