|
DEMONSTRACIJE NA TERAZIJAMA
Trijumf u Opatiji za Đorđa značio je više od - pobede. Pred čitavom Jugoslavijom konačno je priznat kao pevač osobenog stila i ponašanja. Njegov scenski šou - program, u kom je od samih početaka bila naglašena patetika i melodrama, pretvara se u spektakularnim patos pojedinaca: Đorđe na pozornici glumi, drami, plače, smeje se, pravi značajne, efektne pauze, publiku drži u napetosti, kao pod električnim naponom! Sasvim sam na estradi tog vremena, jedini koji je odlučio za ovakav put - bio je ili slavljen, ili pljuvan. Obožavaoci su ga dizali u zvezde, protivnici spuštali u blato: o blagonaklonim primedbama, koje su mu često bile preko potrebne, nije bilo ni govora. Jedino se mogao osloniti na vlastitu intuiciju. Mada je, posle Opatije, Đorđe već bio bona fide zvezda, njegovi obožavaoci uspevali su da se kontrolišu.
Međutim, kad je matra 1961. pri podeli ’’Zlatnog mikrofona’’ Đorđe bio ’’preskočen’’ Beograd je bio svedok prvih mirnodopskih demonstracija koje su dva sata paralisale čitav saobraćaj nasred Terazija! Opštenarodno, masovno ludilo za Đorđem Marjanovićem više niko nije mogao da kontroliše. Radio - stanice širom su mu otvarale kapije, televizija - još u povoju - zvala ga je kao gosta, što je bila posebna čast, a ni film nije bio daleko.
Nikako nam nije bila jasna tajna njegovog uspeha - kaže danas Ivanović. Čim se pojavi na pozornici, odmah je muk u sali. Đorđe lepo radi svoj posao, sve to ide...ali, nikako naše muzičke uši da se naviknu na taj falš u njegovom glasu. Kasnije, shvatimo da publici to uopšte nije bitno, jer Đorđe u stvari, nije samo pevač: on je nešto nedefinisano, pomalo zabavljač, pomalo glumac, pomalo pevač. Dok sam s njim bio u Rusiji, čujem kako Ekaterina Furcova, tadašnji ministar kulture SSSR-a glasno kaže: ’’Ko tvrdi da mi, Sloveni, nemamo estradu? Primer je da imamo zove se - Đorđe Marjanović! ’’ On je u Moskvi, petnaest dana zaredom imao je koncert na stadionu ’’Lenjin’’, svaki dan bilo je petnaest hiljda ljudi! To je nešto neverovatno! Đorđe je fenomen našeg doba! Njega su toliko voleli da je to danas nezamislivo. Dobro se sećam: dok je imao koncerte u Domu sindikata, Jovanka Broz mu je poslala pismo u kojem stoji ’’Molim vas, Đorđe, izvinite, ali nisam u mogućnosti da dođem na vaš koncert!’’ Po prvi put u svojoj istoriji ,nova Jugoslavija suočila se sa novim fenomenom koji je, odjednom, postajao društveni problem. Kao drogirani, obožavaoci Đorđa po desetak sati čekaju ispred kuće; ulaz njegovog stana na Terazijama broj 5, išaran je stotinama grafita - Đoko, srce, od kada tebe znam, više nisam zaplakala’’, Đorđe jedina naša uteho, šta bismo mi bez tebe’’, Ti si sunce koje nas greje’’, beogradska pošta se žali da pisma moraju da mu isporučuju u - džakovima! Žene su još i tad bile navalentnije! Nudile su mu brak, zakazivale sastanak, obećavale egzotične seksualne užitke. Na koncertima su obožavateljke doživljavale svojevrstan kolektivni orgazam, ali se nisu odricale ni individualnog zadovoljstva: Rade Marković ’’Nafta’’, čuveni beogradski bubnjar, pamti mnoge devojke i žene, u času izlaska Đorđa Marjanovića na pozornicu, ruku držale ispod haljina i suknji! Samozadovoljejne, očigledno, nije plod seksualne revolucije hipi generacije.
|
