|
OTKROVLJENJE U NIŠU
’’Prelomni momenat u mom opredeljenju bio je nastup u Nišu 1958. Pokojni Duško Radančević bio je šef jednog malog beogradskog ansambla, koji je pratio humoriste i pevače. Niška letnja pozornica bila je tako krcata...toliko sam sveta video na fudbalskim utakmicama. Ljudi su bili na stepeništu, ispred pozornice, na zidovima, na drveću...’’ ’’I sad najave nekog Đorđa Marjanovića, mali aplauzić, i ja počnem’’Zvižduk u osam’’. Otpevao sam prvi deo. Tu sad dolazi orgestarski intermeco. Odjednom začujem neobičan zvuk; učinilo mi se da su se srušile tribine. Shvatio sam da je to aplauz. Otpevam pesmu do kraja, zatim odmah’’Plavo u plavom’’, i onda počne skandiranje’’ Đorđe, Đorđe’’- zapamtili mi ime! Ja odem sa scene pošto mi je Radančević rekao da pevam samo dve pesme. Izađe čovek da najavi pevače zabavne muzike, ali nije uspeo, i Duško Radančević mi da znak očima da pevam treću pesmu. Ja otpevam’’Stidljivu serenadu’’. Opet ista reakcija. Ne znam šta da radim, Duško mi opet daje znak i ja otpevam onu kaubojsku pesmu iz filma’’Crvene podvezice’’- a onda nastane lom i pakao!’’ Dogodilo se nešto, verujem, jedinstveno. Morao sam da pevam bis, ali više nisam imao pesama i opet sam otpevao ’’Zvižduk u osam’’, ’’Plavo u plavom’’,’’Stidljivu serenadu’’ i ovu kaubojsku. Na kraju sam rekao :“Ne znam više“. Program se nastavljao, a ja sam bio u šoku. Dobro se sećam razgovora. Neki put sam mu zahvalan, neki put ga proklinjem. Duško mi je rekao: ”Đokice, ja još od pre rata pratim jugoslovenske pevače. Ovo, što se večeras dogodilo, nije se dogodilo nikad do sad i ne znam da li će se ikad više dogoditi. Večeras je prvi put stvorena kod nas prava zvezda. Vrata su se širom otvorila, kao da se umešao prst sudbine. Prema tome, ti nešto u sebi nosiš, priroda ti je dala. Hteo bih da te opomenem. Ovo je jako gorak hleb. Mnogo je teško ako si spreman na ta odricanja, na to da te jedni pljuju, a drugi hvale, ti imaš sve uslove da budeš zvezda. Ali, ako nisi u stanju da to postaneš, bolje zauvek napusti pevanje. Rekao je da mu se javiš za nedelju dana. Ja mu se javim već posle par dana-nit’ sam spavao, nit’sam jeo: ’’Duško ja sam se odlučio. Krećemo!’’
Serijom koncerata, Đorđe je prekršio sva pravila estradne discipline. Umesto da stoji pred mikrofon ukočen k’o pritka, šetao je skakao, ležao po pozornici, skidao sako i njime mlatio po vazduhu - i sve vreme, pred publikom koja ga je gledala u neverici, uspevao čak i da peva! Dežurni čuvari morala hteli su da puknu od muke.Na njihove oči, Đorđe je uzurpirao pozornicu, a na njoj se ponašao kao da nikad nije čuo za domaće vaspitanje. Još gore publika ga je volela! Žene i muškarci, svih dobi, stajali su ispred njegove garderobe i čekali da se pojavi. Javno mnjenje, skroz zbunjeno, nije znalo kako da reaguje. U novinama su stidljivo, počeli da izlaze komentari o zabavnoj muzici, a u okviru njih pokoji osvrt na ’’neukusne gestove i pokrete kojim se neki domaći pevači služe, bedno imitirajući Zapad koji nam nikad, ni u čemu, neće biti uzor’’.Već tad, Đorđe je morao da navikne ne bes oficijalne kritike. Panično su ga optuživali za ’’majmunsko i klovnovsko’’ponašanje, i javno tvrdili da je njegova popularnost prolazna. ’’Publika će se već opametiti’’zaključivali su, i sa odobravanjem pozdravljali potez Radio -Beograda koji pred mikrofonom nikako nije hteo da pusti Đorđa. Naime, u kontigentu mladih nada koje je Radio - Beograd poslao na muzičko usavršavnje kod prvaka beogradske opere, Darka Pivničkog, nalazio se i Marjanović. Docnije, usledila je audicija, ali...’’Ja sam kasnije igrom slučaja, video zapisnik sa te audicije. Pod imenom Đorđe Marjanović zapisano je: apsolutno beznadežan slučaj! |
